JAVNE KONSULTACIJE POVODOM NASTAVKA PROCESA ZA REHABILITACIJU D. MIHAILOVIĆA (19. 03. 2015) PETAK, 20. mart 2015. u 18.00 h UČITELJ NEZNALICA I NJEGOVI KOMITETI RESAVSKA 21, stan br. 5, Beograd

Poziv na okrugli sto

JAVNE KONSULTACIJE POVODOM NASTAVKA PROCESA ZA REHABILITACIJU D. MIHAILOVIĆA

U okruglom stolu će učestvovati predstavnici organizacija, udruženja i inicijativa koji su se do sada angažovali u otporu istorijskom revizionizmu i rehabilitaciji lica osuđenih za ratne zločine: Društvo za istinu o NOB, SUBNOR, Savez antifašista, NE REHABILITACIJI, Učitelj neznalica, Marks 21 i drugi.

Diskusiju otvaramo osvrtom Nebojše Milikića (NE REHABILITACIJI) na situaciju u kojoj se proces trenutno nalazi.

Čekajući krunskog svedoka

Pre neki dan izašla je u Politici pesma Matije Bećkovića o Draži, sasvim objektivno naslovljena “Izdajnik i saradnik okupatora”. Pita se slavni pesnik, kako to da taj prokaženi izdajnik i neprijatelj naroda nije sedeo sa okupatorom u gradovima nego se zlopatio četiri godine po “slobodnim planinama Srbije”. Akademik zaista deluje kao da to ne zna, kao da mu nije jasan taj sticaj okolnosti. Uvodeći nas trećerazrednim revizionističkim argumentima (presvučenim u prostodušna đačka pitanja) u štimung istorijske sekcije u nekoj osnovnoj školi, Bećković revizionističkoj laži i paralaži pokušava da namakne oreol naivnosti i nevinosti. Slična stvar dešava se i na nastavljenom sudskom procesu za rehabilitaciju izdajnika i saradnika okupatora, sud upravo pokušava da se, sve težeći rehabilitaciji ovog zločinca, napravi nevin i naivan. Bećković se dakle oglašava iz pozicije krunskog svedoka, ne onog koji će doneti dokaz o Dražinoj nevinosti ili nepravednom-nepravničkom stradalništvu, jer takvog svedoka jednostavno nema niti ga je ikada bilo, već onog koji će posvedočiti o nevinosti celog sistema upletenog u političku produkciju i pravnu afirmaciju državne laži broj 1.

Ovaj nevešto nevešti pesnički vapaj (u kome je umetničkom imaginacijom izbegnuta ključna reč iz presude Mihailoviću - zločin) je možda dokaz da vlast zaista ne zna šta bi sa ovim procesom i da verovatno očekuje da se desi neko čudo, da se pojavi takav neki nadahnuti krunski svedok i olakša stvar. Taj svedok bi trebao da malo opširnije prepriča ovo što je pesnik otpevao, da to dokiti, ali sa istom poentom: da mu sve to, sa, na vojnom sudu, pred celom međunarodnom i domaćom javnošću suđenim i osuđenim Dražom, nije jasno, pa samim tim nije ni istinito. Ali nezgodacija je u tome što postoje stotine dokumenata koji govore protiv ove nevinosti i naivnosti, bilo Draže bilo njemu vernih, manje ili više veštih svedoka. Šta više, ti dokumenti su u samom sudu, uredno predati i registrovani u toku dosadašnjeg toka procesa.

Sledeći problem za revizionistički blok je što se na ročištima iz nekog razloga pojavio predstavnik tužilaštva, koga ni delirijumski ispadi dr Olivera Antića ne uspevaju da odatle oteraju. Naše naivno tumačenje ove, sudeći po Antićevoj reakciji, hamletovske situacije, je da se predstavnik tj. duh tužilaštva pojavljuje na ročištima usled nezgode koju je predlagačima rehabilitacije proletos priredio Savez antifašista, tužbom protiv korifeja revizionističkog bloka, dr Bojana Dimitrijevića i dr Koste Nikolića, dosadašnjih istaknutih pretendenata na krunske svedoke. Tužba je relativno neprijatnog karaktera po korifeje - tuženi su za lažno svedočenje. Ali tužilac je odbio tu tužbu, bez obrazloženja. A onda se njegov predstavnik, kao duh tužilaštva, ipak pojavio na sudu. Dr Antić insistira da se duh tužilaštva a time i pravde, može uključiti u ovaj proces samo po predlogu podnosilaca zahteva za rehabilitaciju, a to je on, delr Antić, ili da, eventualno, može boraviti u publici, gde je valjda pravdi i mesto u ovom procesu. Kako god, negde je nekoga zatekla ova tužba i sada bi trebalo propisno obezbediti da se, uz predstavnika tužioca kao krunskog svedoka nevinosti suda, ta rogobatna državna laž o Mihailovićevoj nevinosti pretvori u nekakvu glatku belu laž, koja, eto, nema prethodnu lošu nameru već se kao slučajno rodila, iz nekih dobrih namera. Bećković se možda, onako pesnički intuitivno, javlja da bude babica toj glatkoj beloj laži, da je što bezbolnije, kroz pesmu, donese na svet.

Zaista, kako se suprotstaviti ovoj revizionističkoj maškaradi? Jasno je da je za suđenje i Dražu opao svaki javni interes (tu je recimo Radoš Bajić obavio lavovski deo posla), da su se smorili svi živi i da sud do u beskraj može da iznalazi nove manipulacije kao što je ova promena sudskog veća. Može se biti i optimista, i verovati da je do promene veća došlo zato što je prethodno sudsko veće nekome diskretno nagovestilo da npr. ne može da donese presudu, što bi u prevodu značilo da nije bilo spremno da rehabilituje Dražu, jer se, što bi bilo sasvim zdravorazumski, oseća nekompetentnim da presuđuje u sporovima istoričara. Da, na ovom procesu je, bez obzira što nije u pitanju parnični proces, ipak došlo do navodnog “spora”, jer su interpretacije istoričara – “svedoka”, bilo o Mihailovićevom delovanju, bilo o suđenju ili presudi, logički i faktički dijametralno suprotstavljene. Šta god odlučio, sud će time nekoga od njih, posredno ili ne, proglasiti za lažnog svedoka.

Nije zgoreg podsetiti se i drugih, načelnih, problema celog ovog i sličnih procesa. Pre svega, sam Zakon o rehabilitaciji je argumentovano osporen u zahtevu Saveza antifašista Ustavnom sudu za njegovo povlačenje ali se Ustavni sud izgleda stidi da se izjasni po tom pitanju. Nadalje, kao što je već i rečeno, ne može sud, i to u vanparničnom postupku, da presuđuje u nečemu što se ispostavlja kao spor istoričara. Podsetimo se i da tog spora u stvari nikada nije ni bilo. Nije bilo nikakve ozbiljne naučne konferencije na kojoj bi se, uz adekvatnu pripremu i učešće domaćih i međunarodnih relevantnih stručnjaka za datu oblast, prodiskutovala pa eventualno verifikovala ili odbacila naučnofantastična dela B. Dimitrijevića ili K. Nikolića. Bez ikakve važeće procedure, njihove ideje su završile direktno u udžbenicima istorije. Zašto nazvati njihova dela naučnofantastičnim? Pa zbog toga što, sudeći po dosadašnjoj anketi koju je obavila grupa NE REHABILITACIJI, skoro da nijedan ozbiljan istoričar nije hteo da ulazi u dublju raspravu sa ovim kolegama, upravo iz razloga što su skandalozno neozbiljni i pretenciozni kao naučnici (barem u ovom delu svog rada). Trenutno se ionako malo ljudi, ako iko od mlađih istoričara, uopšte bavi tom problematikom, a stariji stručnjaci su ili neaktivni ili nisu ni živi. Sve to čini revizionističku hegemoniju lakšom i efikasnijom. Ta hegemonija trenutno ima barem dva efikasna strukturna oslonca, propagandni i institucionalni. Rezultat prvog je teza (ali i uverenje većeg dela javnosti) da je tu uopšte reč o naučnom sporu, o naučno zasnovanim ravnopravnim mišljenjima. Manifestacija drugog je paraliza javne odgovornosti i angažovanja istoriografske struke i institucija, prevashodno usled odijuma (u suštini prilično konformističkog i elitističkog) prema nesavesnim i nedostojnim kolegama. Naravno, takav odijum je neophodni sastojak i agens gildinske solidarnosti i hijerarhije a time i institucionalne korupcije.

Ali, uprkos svemu tome nešto se ipak menja. Sudeći po brojnim komentarima na vesti o nastavku procesa, može se oprezno zaključiti da je više od polovine komentatora još uvek za rehabilitaciju, pretežno iz nekih “humanitarnih” i “civilizacijskih” razloga, tipa da suđenje nije bilo baš kako treba. Međutim, izgleda da i do dve trećine komentatora (više) ne veruje da su četnici bili antifašisti i da su se uopšte borili protiv okupatora. Pojavljuju se i mlađi stručnjaci koji misle naglas, jedna od njih je nedavno je na radiju, ne okolišući, izjavila da je istorijski revizionizam puki oblik legitimacije aktuelnog političkog i ekonomskog režima. To su ipak dobre vesti. Ljudi će kad tad shvatiti da se ne rehabilituje Draža zato što je sramno sarađivao sa okupatorom i poticao na zločine i ritualna klanja, to se čak i nevešto ignoriše ili prikriva, već se rehabilituje zato što se borio za kapitalizam i njemu imanentne (tranzicijom restaurisane) ekonomske društvene i političke hijerarhije. Kao što se nije mogla obaviti privatizacija društvene svojine bez rata, tako se društvena legitimizacija novog režima ne može obaviti bez legitimizacije i heroizacije njegovih ratnih zastupnika.

U jednoj neformalnoj anketi sprovedenoj pre nastavka procesa, iskusni istoričar ocenio je da ishod ovog procesa ne zavisi ni od suda ni od nas – bilo aktivista ili stručnjaka. Ali, složili smo se, angažman je neophodan, jer od njega može uveliko zavisiti adekvatna dokumentacija kao i aktuelna i istorijska interpretacija rada suda, kako god da se bude odvijao.

Nebojša Milikić

(NE REHABILITACIJI)