(12. 12. 2012) PETAK, 14. 12. 2012. u 18 h, CZKD Učitelj Neznalica i njegovi komiteti, Centar za kulturnu dekontaminaciju i Građanska akcija Pančevo pozivaju Vas na okrugli sto Politika stečaja

U društvu zasnovanom na slobodnom tržištu, slobodi udruživanja i pravu na rad, kakvo Srbija želi da bude, stečaj je poslednja mera koju država preduzima protiv zaduženog preduzeća kako bi zaštitila njegove poverioce. Međutim, u Srbiji je stečaj postao način da se radnici i mali akcionari isključe iz vlasništva i upravljanja, čime ne samo da se krše njihova zakonom garantovana prava, već se zloupotrebom pravnog sistema i pravosuđa poništava njihovo građansko pravo na jednak tretman pred zakonom.

Iako zakon garantuje radnička, vlasnička i upravljačka prava, vlast ne očekuje da će se radnici i mali akcionari samoorganizovati da ova prava zaštite. Kada oni to ipak učine, država i većinski vlasnici reaguju tako što preduzeće oteraju u stečaj, često bez razloga predviđenih zakonom, pod okriljem ideološke diskvalifikacije nekadašnjih društvenih preduzeća kao nerentabilnih „političkih fabrika“, čiji opstanak navodno nanosi štetu poveriocima i čitavoj privredi.

Osim isključenja radnika i malih akcionara, stečaj takođe omogućava da se imovinom dužnika manipuliše na netransparentan način, što ipak nije moguće u koliko-toliko preciznim i javnim procedurama privatizacije. Iako koncipiran i sprovođen na ekstremnim neoliberalnim pretpostavkama, proces privatizacije u Srbiji ipak garantuje kakvu-takvu zaštitu radničkih prava kroz kolektivni ugovor i socijalni program, kakvu-takvu praticipaciju radnika i penzionera u upravljanju kao manjinskih akcionara i kakvo-takvo očuvanje proizvodnje i radnih mesta kroz investicione obaveze kupaca iz ugovora o privatizaciji.

Stečajeve najčešće pokreću firme povezane sa većinskim akcionarima, kupcima državnog dela akcija, koji potom izlaze iz stečaja kao jedini vlasnici celokupne imovine preduzeća, „očišćenog“ od malih akcionara, nepoželjnih radnika i kolektivnog ugovora (npr. zrenjaninski Šinvoz, koji je zahvaljujući aktivnosti sindikata i malih akcionara marta ove godine došao pod lupu Evropskog parlamenta). U preduzećima u kojima je ugovor o privatizaciji raskinut, ili koja još uvek „čekaju privatizaciju“, istu represiju protiv radničkih borbi primenjuje država (npr. u Zastavi elektro iz Rače, koja je takođe na listi spornih privatizacije čije preispitivanje traži Evropski parlament). Bezakonje se nastavlja i u postupku stečaja, tako što se radnici isključuju iz organa stečaja čak i kada su većinski poverioci, radi čije se zaštite stečaj i vodi (u slučaju radnika Rekorda ovakvo nezakonito stanje traje skoro četiri godine!). Brojni su slučajevi u kojima su radnici i mali akcionari dokazali da su dugovi preduzeća manji od njegovih potraživanja prema povezanim firmama većinskih vlasnika, ali se stečaj nastavlja bez obzira na ovu činjenicu (npr. Srbolek). Posebno je problematično to što je država svojim postupanjem u privatizaciji pričinila štetu velikom broju preduzeća, ali kada ova preduzeća pokrenu zahteve za naknadu štete, država pokreće stečaj i bankrotstvo, iz razloga do kojih je dovelo upravo postupanje države koje je predmet odštetnog zahteva (npr. Jugoremedija).

Od 2007. godine i najave Mlađana Dinkića da će se se privatizacija ubuduće sprovoditi „kroz stečaj“, uvođenje preduzeća u stečaj je postalo najefikasniji instrument gušenja radničkog otpora. Kako se suprotstaviti politici stečaja?

Ovaj događaj deo je projekta “Javni prostor vs. društveni prostor - ekonomska demokratija kao mesto govora”koji se održava povodom 15. Bijenala umetnosti u Pančevu.