(15. 11. 2011) 

 

Upozorenje: tekst je plenumskog tipa. Prisutni: Isidora ilić, Aleksandra Sekulić, sava, cec

 

 

Isidora Ilić: Politike nevidljivosti

 

Radnja filma „Ubistvo s predumišljajem“ jednim delom odigrava se i u ratnoj Srbiji 1992. Studenti u Beogradu protestuju protiv tadašnjeg režima. U sceni na Filološkom fakultetu, Bogdana, mladog ranjenika iz Moslavine, i Buliku  zaustavlja student-protestant: “Ti si sa našeg fakulteta, mislim, sa Filološkog?“ Po diskursu koji koristi, načinu na koji postavlja pitanja i zadacima koje delegira brzo zaključujemo da je student-protestant jedan od vođa ili organizatora studenata. I dok mu Bogdan objašnjava da je iz Osjeka i da je tamo studirao, student će primetiti da je ranjen „Znači, pravi živi ranjenik“,  da bi odmah zatim pozvao  koleginicu rečima “Imamo ranjenika za čelo kolone!“. 

Komunikacija se u simboličkom poretku odvija putem vizuelnih i verbalnih reprezentacija, znakova. Studenti BU devedesetih su se, između ostalog, borili  i protiv informativnog i medijskog monopola  Miloševićevog sistema. Radili su na taktikama koje će savladati problem njihove (ne)vidljivosti kako bi  postali ravnopravni učesnici društva koje mogu menjati sopstvenim glasom. Glasom koji je trebalo da čuju drugi građani, ali i svet koji je i u to vreme pomno pratio dešavanja na Balkanu.

Pomenuta scena iz filma dotiče još jedno bitno pitanje. Ona predstavlja medijsku sliku i, kao takva, ona je izvesna interpretacija, ali i spomenik. Vizuelna reprezentacija jednog istorijskog događaja koji ovim putem ostaje zabeležen u kolektivnom sećanju i prenet dalje. Problem kontinuiteta  se ispostavlja kao problem kulture našeg društva – ne postoje procedure koje garantuju prenošenje znanja o izvesnim kulturnim pojavama. Važnost trajanja i kontinuiteta je uskraćena nekim fenomenima u kulturi time što znanje o njima postoji samo u trenutku izvođenja kulturne pojave. Znanje o njoj ne uspeva da  bude zabeleženo, preneto drugome i sačuvano za budućnost. Scena iz gore pomenutog filma je medijski „trag“ koji  poseduje potencijanost da obezbedi kontinuitet izvesnih fenomena u kulturi, ovde, studentskih borbi.

Studenti u protestu 2011. žive u demokratskoj Srbiji, koja je deo informatičkog globalnog društva, i nemaju potrebu da se bave taktikama za postizanje vidljivosti jer su im na raspolaganju „jutjub“ i „tviter“. Pa ipak, oni ostaju nedovoljno vidljivi. Njihov glas se ne čuje daleko i ne prepoznaje u masi glasnijih. Zašto? Mi iz devedesetih smo verovali da se borimo za društvo u kome će se svaki glas čuti da bismo se danas suočili sa društvom u kojem je to zaista i činjenica, ali ona za sobom povlači  i drugu - neki glasovi su ipak jači! To „novo društvo“ ima i nova pravila i traži  nove taktike borbe. Politike (ne)vidljivosti  su mere koje društvo sprovodi kako bi plasirao izvesne vrednosti za načelne, istovremeno potiskujući neke druge na mesto odigranih ali nevidljivih istorija.

Nezadovoljni uslovima u kojima se nalaze, a koristeći se zakonskim pravom, studenti u protestu će se samorganizovati. Oni vrlo dobro znaju da političari ne rade za opšte dobro već sopstveni interes, da je društvo apatično i očišćeno od kritičkog, a egoizam je imperativ i jedino pravilo opstanka. Od starijih kolega su naučili i to da svaki protest  iznedri jednog ili par njih koji samim učešćem u protestu bivaju inicirani u visoko društvo i pozicionirani („тамо су прави студенти и тамо је, да кажем, редован вид наставе да мало вежбају револуцију”/ Politika; 29.10.2011). I zato, studenti u protestu 2011. neće koristiti lična imena i prikazaće svoju borbu kao samoorganizovanu i kolektivnu inicijativu u kojoj su svi učesnici ravnopravni. Nema vođa-pojedinaca niti reprezentativnih tela. Studenski Plenum kao koncept mnoštva je otvoreno i uključujuće društvo u kojem se individue/singularnosti dogovaraju oko zajedničkog načina odlučivanja, komuniciranja a potom i reprezentacije. Vizuelno ukidanje uvek-istog-i-samo-jednog-mesta kao mesta reprezentacije nije i prekid komunikacije već ravnopravna raspodela moći i odgovornosti među svim učesnicima. Potencijalnost strategije koja u sebi uvek menja označitelja ali ne i označeno jeste u tome da odbija da bude zatvorena u jedan ideološki znak jer bi time otvorila prostor za manipulaciju i rekuperaciju .

Studentski protest 2011. je stilska figura. Metonimija. On stoji umesto svih ostalih nevidljivih protesta i nezadovoljstava koji se trenutno aktualizuju u srpskom društvu.  Ali i čini - protest uspeva da isprovocira sve one dobro sakrivene i kolektivno potisnute probleme  i nepravilnosti - seksizam („То је женски факултет”/ Politika; 29.10.2011.), šovinizam (Rektor Univerziteta u Beogradu Branko Kovačević izjavio je ranije da je blokada Filološkog fakulteta politički protest organizacije Marks 21 i pozvao državu da "prekine taj cirkus", a studente da se vrate na nastavu. B92/ 23.10.2011 ), fašizam („Grupa muškaraca starosti oko 30 godina, oko pola tri posle ponoći napala je studente koji blokiraju Filozofski fakultet. Uz povike "komunjare" i "sve ćemo vas pobiti" napadači su pajserom jurili okupljene studente i jednog od njih lakše povredili kada su ga pajserom udarili u grudi“/24 sata, 06.11.2011. ), političku neodgovornost („Fakulteti su državno vlasništvo i ja pozivam državu da uvede red u svojoj kući“/ Politika, 27.10.2011.); koji u veoma kratkom vremenskom roku bivaju artikulisani u javnom /političkom prostoru a da niko ne snosi nikakve posledice za te činove.

Iako protest studenata nije u dovoljnoj meri prepoznat i podržan od drugih društvenih grupa kao mesto zajedničke potencijalnosti, on je ipak postigao nešto veoma bitno. Studentski protest 2011. se izborio za vidljivost  koja je otrajala i tim trajanjem nije dozvolila da bude zanemarena, prekrivena ili pogrešno interpretirana. Snaga protesta, stvorena upornim višednevnim odolevanjem, urušila je lažno uverenje da su (studentski) protesti proces imobilizacije buduće (studentske) borbe. Studentski protest 2011. sam postaje znak - reprezentacija drugačijeg oblika društvenog organizovanja, odlučivanja i društvene borbe.

Studenti su nam dali domaći zadatak - kako ćemo dalje tretirati ovaj znak i na koji način ćemo ga transponovani ili inkorporirani u druge kulturne formate čime će postali deo našeg kolektivnog sećanja -  trag koji obezbeđuje kontinuitet (studentskih) protesta vidljivih za istoriju. Ovaj kolektivni tekst, povodeći se primerom studentskog Plenuma, upravo ima za cilj da doprinese izgradnji vidljivih istorija onih vrednosti koje ne smeju ostati nevidljive za naše društvo.

 

 

Aleksandra Sekulić: Prilažem zapisnik, radna grupa za oslobađanje memorije

 

Gostujući kurziv: Aleksandra Sekulić u februaru 1999.

Trčim prema Filološkom fakultetu, dobro je, još nije 19h, danas je u Sali heroja bio skup studenata u protestu, izglasano je da se večeras ostaje na fakultetu, samo da ne zaključa vrata ono privatno obezbeđenje na ulazu, koje propušta samo studente sa indeksom i profesore čije slike nisu na poternicama izlepljene na ulazu (profesori ukinute naše katedre Opšta književnost sa teorijom književnosti i još neki “nepotpisani”, odnosno oni koji su odbili da potpišu ugovor sa dekanom Radmilom Marojevićem, među kojima i Ranko Bugarski), ponela sam svoj indeks, da li ćemo moći da uvedemo bar nekog novinara, jedina vest koja je prošla u one zastrašene medije koji još nisu na sudu po novom Zakonu o informisanju, jeste mali okvir u “Vremenu”, u tekstu o Zakonu o univerzitetu, sada sve više ljudi zna da je ukinuta opšta književnost, ili mi se čini jer ljudi oko mene saznaju – od mene,  a kako je sve počelo jesenas, malim oglasom na tabli “Razmena udžbenika u Sali 128”, haha, pa svaki student opšte književnosti zna da mi nemamo udžbenike, dobra šifra, dvadesetak studenata, od nas apslovenata do brucoša, radne grupe, pa onda najava da će nas posetiti dekan, čuo je da neki brucoši sa svetske ne znaju gde će na predavanja, dolazi prvo profesor Perić, prodekan za moral, da nam kaže “Ne brinite, biće sve kako vi kažete”, onda dekan, koji nam objašnjava zašto ne postojimo, “Ali ne možete tako, javićemo medijima!” “Kojim medijima?”, pa da, nema više medija, kakva nemoguća situacija, a danas, već  februar, ali Sala heroja je bila puna, sad su studenti u protestu, uprkos svojim profesorima koji su bežali od nas kada vide da idemo hodnikom sa najobičnijom peticijom, ne radi se samo o njihovim kolegama, već  o fakultetu, o statutu kojeg je dekan orvelovski  ispisao, ali možda čuveni dijalog na skupu u Sali 11 na koji smo pozvali i dekana značio nešto mnogo mračnije, kako je ono bilo: to je naša sala u kojoj smo slušali antičku književnost i antičke poetike, kao i sećanja na profesore čije knjige čitamo, na Đuricev mermerni odgovor okupacionim vlastima na pritisak da potpiše sa njima ugovor: “Ne, ja predajem etiku”, u toj sali mi, studenti, sa leve strane neki profesori Filološkog, sa desne profesori opšte književnosti i studenti, i naše kolege sa grupe “srpsko-svetska” i sa drugih grupa, za katedrom studenti iz odbora protesta moderiraju razgovor sa dekanom i profesorom Vladetom Jankovićem, šefom ukinute katedre za Opštu književnost, dekan je napustio sastanak posto smo mu uručili udžbenik Teorija književnosti za srednju školu sa podvučenom definicijom opšte književnosti, jer ne želimo da slušamo ponovo kako te studije ničemu ne služe i da se mogu sklepati tako što ćemo trčati po različitim nacionalnim književnostima pa praviti neki zbir, mi smo “judeo-masonsko leglo kosmopolita i špijuna”, ne možete naše znanje proceniti kao lošu robu za vaše tržište – mi to tržište ne priznajemo,  ustaje profesor Milo Lompar i obraća se našim profesorima: “Kolege, evo mi želimo da vam nekako pomognemo, pošto je to izgleda jedini način, da vi ipak potpišete taj ugovor…”, “Hvala vam kolega, ali bolje razmišljate o svojim potpisima, a ne o našim.” “Pa, nismo svi heroji…”, na to ide studentsko pitanje “Profesore, slažem se, mi osim borbe nemamo izbora, nama je ukinuta studijska grupa, a šta bi bila granica za vas, kada biste rekli da ne može tako dalje?” “ Pa, eto, da mi ne diraju Njegoša!” – odjekivala je ova rečenica dugo posle u protestu Filološkog, bila je ilustracija naše situacije kada nas pitaju “A zašto ste sami”, ali nismo sami, čula sam da je stiglo pismo podrške od Žaka Deride, znači neko zna tamo u svetu, neki su tamo profesori uz nas, evo me u Vasinoj, vidim Filološki, nešto se dešava na ulazu.

 

Oktobar 2011. Nešto se dešava na ulazu, ne dozvoljavaju ulazak ljudima koji su došli na razgovor Učitelj neznalica: o autonomiji unuverziteta, program u okviru Oktobarskog salona, ipak nas puštaju – dekanica obezbeđenju javila da može, studenti mi kažu da ovih dana viđaju profesora Radmila Marojevića kako razgovara sa obezbeđenjem, u auli studentske barikade i parole, dolazi pred nas jedna profesorka koja se žali Borki Pavićević da su profesori “taoci ove grupice”. Mlade kolege sa opšte književnosti mi se hvale da ta katedra jedina nije htela da potpiše osudu blokade na sastanku u dekanatu, studenti nas vode u neku podrumsku prostoriju – nikad ranije tamo nisam sišla, sa strane ćebad, parole, bilteni, student nam priča kako su ih neki profesori u naletu udarali po nogama da se ne vidi na video snimku i štipali ruku kojom je snimao pokušaj razbijanja blokade. Na plenumu studenti raspravljaju o optužbi da ovom blokadom prljaju uspomne na proteste devedesetih. Da li je napad huligana na njih i na Filozofski fakultet u blokadi ove nedelje samo početak.

 

Pitam kolegu Stevića, brucoša koji još nije imao nijedno predavanje dok sedi ispred vrata sa jednim kolegom kome  curi krv iz nosa, šta li je sa devojkom koju su batinaši izgurali iz zgrade u Vasinu, pred trolejbus, sad je u Urgentnom, prolaznici se užurbano kreću kroz maglu, neko javlja da ne idemo u Centar za istoriju i teoriju opšte književnosti jer su batinaši otišli tamo, ulazimo u trolejbus.

 

Novembar 2011. Stižemo na treći sprat Filozofskog fakulteta, Sava nam pokazuje vrata na kojima pise “Filološki u egzilu”, blokada je na Filološkom gotova, ali studenti su tu, sa kolegama na Filozofskom. Uprava je angažovala privatno obezbeđenje, pa ga je sklonila posle ružnih slika sukoba sa studentima, sa konstatacijom da ne može da garantuje bezbednost. Slede napadi huligana na Filozofski.

 

U Sali heroja profesori Filološkog objavljuju štrajk, nasilje na fakultetu je nedopustivo, recituju se pesme, ispred fakulteta vidim koleginice iz protesta opšte književnosti, čekaju potvrdu vesti iz Rektorata da je dekan Marojević otišao na naučno-istraživački rad u Moskvu. Nastava počinje za nekoliko dana, i na opštoj književnosti, koja ponovo postoji, i na celom Filološkom, koji ponovo postoji.

 

Novembar 2011. Plenum prekida blokadu, ali nastavlja sa radom, čekajuci ispunjenje zahteva za sledeću školsku godinu, http://plenumfilozofskog.blogspot.com/,  http://plenumfiloloskog.blogspot.com/ 

 

 

retrospektiva studentskog protesta na filološkom fakultetu 2011.

.::dijalog je prvo snimljen kamerom, pa tek onda prekucan::. 

u ovom dijalogu nema velikih slova

studentkinja i student filološkog fakulteta.

učesnica i učesnik u radu plenuma.

učesnica i učesnik u blokadi na filološkom fakultetu.

 

sava: blokada je zamrznuta. prisetimo se kako je sve počelo. septembar, prijavljivanje ispita za ispitni rok oktobar dva. u petak ispitna prijava košta 50 dinara, a već u ponedeljak 200. jeste da razlog za bunt deluje kao sitnica, ali ljudi su se razbesneli.

cec: da. tokom tog vikenda skočile su cene svih troškova osim školarina – dakle potvrde o položenim ispitima, cena diplome itd, a prst u oku bila je ta cena ispitnih prijava.

sava: u sledećoj sceni sedim ispred KC Magacin, na onom stepeništu, otvaram netbuk i proveravam fejsbuk. tamo me je neka koleginica dodala na grupu „protest na filološkom“.

cec: mene su dodali tokom nedelje. ma, ti si me dodao u tu grupu?

sava: da, ja sam te dodao. a tad kada sam te dodao grupa je imala skoro 200 ljudi.

cec: iskreno, nisam imala vremena da čitam, jer su ljudi spamovali i spamovali. ti si pozvao ljude na sastanak, ali se niko nije pojavio. onda sam predložila da se organizuje plenum. mnogo je ljudi zaista bilo skeptično, prvo smo morali da imamo glasanje da li smo za plenum ili ne. na kraju je velika većina bila za plenum.

sava: e, da. glasali smo preko iventa. not attending je značilo neću plenum, a attending da želim.

:smeh:

cec: bilo nam je važno da se svi okupimo na jednom mestu. plenum, na kom svi imamo pravo glasa i zajednički odlučujemo o tome šta ćemo da radimo povodom svojih problema, omogućava nam da prevaziđemo ograničenja parlamentarizma, da se organizujemo demokratičnije. mada su i plenumi često teško funkcionisali, neki su nenaviknuti na to da nije okej urlati na druge, da nije okej čekati da 300 ljudi ode sa plenuma, pa sa dvadesetak najupornijih izglasavati bitne odluke itd. ali smo uprkos svim problemima uspeli da se organizujemo.

sava: pre prvog plenuma, imali smo sastanak sa upravom fakulteta i predali smo zahteve koje smo formulisali preko fejsa. odgovor uprave je da ne mogu ništa da urade, da moraju da se drže zakona. tu su nam „učinili“ i tu cenu ispitne prijave smanjili sa 200 na 100 dinara.

cec: posle toga smo imali plenum. pozvani smo na nastavno-naučno veće i tamo smo pročitali svoje zahteve – za ukidanje rangiranja, da jedini uslov za budžet bude i ostane 48espb bodova, da se vrati status apsolventa a sa njim i apsolventski staž i rokovi, kao i da se smanje školarine na tri minimalne neto plate. profesori su nam bili naklonjeni, mada praktično niko od njih nije zaista bio upoznat sa problemima studenata.

sava: nakon toga podnosim zahtev za dobijanje finansijskog izveštaja, koji još uvek nismo dobili... trećeg oktobra imamo akciju za svečani prijem brucoša, gde u sali heroja spuštamo transparent „školovanje je pravo svih, a ne samo bogatih“ i uzvikujemo parolu „dole školarine“. kakav se aplauz orio salom! tad dekanica javno izjavljuje kako podržava studente i njihovu borbu.

cec: koliko je to bilo dobro. uglavnom, imali smo dva puta nedeljno plenume i dve šetnje do ministarstva. prva šetnja je ona nakon koje smo podneli zahteve u ministarstvu. druga je bila povodom odgovora na te zahteve, kada ministar nije hteo da primi delegate jer nisu „legitimni“, nego ih je primio njegov pomoćnik i ismevao ih.

sava: nakon te šetnje imali smo još jedan plenum i na kraju izglasali blokadu nastave. u ponedeljak je sve počelo.

cec: prvog dana blokade organizovan je i sastanak upravnika katedre.

sava: ali nisu svi upravnici potpisali saopštenje uprave. od tog dana počinje medijska hajka protiv nas, a nas niko ne čuje.

cec: uprava konstantno širi dezinformacije kako su svi zahtevi prihvaćeni, zbunjuju studente.

sava: upadaju nam nacisti, a uprava govori kako smo mi nasilni, odnosno kako napadamo profesore i studente. za to vreme konstantno imamo razgovore sa upravom.

cec: mnogo im je smetalo što smo u blokadi, retko kad smo uopšte uspevali da pričamo o zahtevima.

sava: a stvar je u tome da profesore nismo sprečavali da rade. postavljene su barijere na ulaze u slušaonice i sale, tj. sprečavali smo samo odvijanje nastave, ne i konsultacije itd.

cec: na sastancima su nas pozivali na ličnu odgovornost i da blokadu moramo momentalno prekinuti. na kraju je došlo do usijanja i blokada je zamrznuta.

sava: nakon nnv koje je održano u rektoratu, na koje nije došlo više od polovine profesora, oni se vraćaju na filološki i fizički napadaju studente i tu dolazi do nekih incidenata. neki profesor je šutirao jednog kolegu, koleginica je gurnuta s klupe, jedna profesorica je cepala pisma podrške protestu sa zida... snimci napada se nalaze na jutjubu. tog dana su zaključane sve prostorije koje smo koristili na prvom spratu, sa svim našim stvarima.

cec: tokom čitave blokade su nas okretali jedne protiv drugih. razbijena je solidarnost, studenti i profesori bi trebalo zajedno da se bore za dostupno i kvalitetno obrazovanje.

sava: konstantno su huškali. mislim, sve one skandal izjave rektora, od poziva policije, prizivanja nacista i njegov seksizam. pa pojava pi-ara univerziteta u trenucima kada dolazi do nasilja nad nama.

cec: da, država je pokazala svoje pravo lice. nismo rekli kad je policija ušla na fakultet.

sava: da, povodom lažne dojave da je postavljena bomba. zanimljivo je to da su policajci imali usmenu dozvolu uprave da uđu, iako je na naučno-nastavnom veću dogovoreno da neće zvati policiju i da nikako neće dozvoliti da se naruši autonomija univerziteta.

cec: sada se nastava na filoloskom normalno odvija, ali studenti su nezadovoljni jer nijedan od zahteva koje smo uputili ministarstvu nije ispunjen.

sava: šta smo onda dobili blokadom?

cec: pokazali smo da možemo da se samoorganizujemo i tako stavimo neka važna pitanja na dnevni red. pokrenuli smo diskusiju o obrazovanju, a samo se nametnulo i pitanje represije.

sava: a posle filološkog blokiran je i filozofski, pa viša elektrotehnička. kad je došlo nadomak blokade filozofskog u novom sadu mobilisalo se preko 100 parlamentaraca i neonacista da to spreče. nekim studentima se sada preti disciplinskim i krivičnim postupcima.

cec: uz sve ono što se nama dešavalo na filološkom, mislim da je svima postalo jasno da moramo da proširimo borbu za naša prava i van fakulteta, a već su nas mnogi podržali. mora mnogo više da se radi na omasovljavanju i povezivanju sa drugima koji se susreću sa istim problemima kada se bore za svoja prava.

sava: da, sada mora da se radi na povezivanju. borba se nastavlja.

sava gasi kameru.