(05. 11. 2011)
Bolonjska reforma ili opelo univerzitetu?
(Neo)liberalni kapitalizam Vs. kapitalni liberalizam akademske zajednice
Bolonjska deklaracija, i s njom povezan Bolonjski proces, neslužbeni je, iako široko prihvaćen, naziv dokumenta Evropski prostor visokog obrazovanja, koji su 29 evropskih ministara obrazovanja potpisali 1999. godine u Bolonji. U 2010. okončanoj i dosad najvećoj reformi visokog školstva ikad provedenoj, a zasnovanoj navodno na sistemu lako prepoznatljivih i uporedivih akademskih i stručnih studija kako bi se podstakli zapošljavanje evropskih građana i međunarodna konkurentnost evropskog visokog obrazovanja, povećanju efikasnosti studiranja, kao i funkcionalnom i pravnom integrisanju univerziteta u akademske i naučno-istraživačke celine, bilo je uključeno više od četiri hiljade univerziteta sa 12 miliona studenata u celoj Evropi. Zajednički sistem visokog obrazovanja uveo je, između ostalog, i međusobno priznate diplome na celom evropskom prostoru i mogućnost prohodnosti - kako studenata, tako i nastavnika, istraživača i profesora - kroz domaće i strane univerzitete, te jedinstveni sistem vrednovanja, odnosno (pr)ocenjivanja studentskog rada.
U Srbiji se početkom 2003. krenulo u evropeizaciju visokog školstva - bez većih priprema, ali uz oštre kritike - od gotovog teksta prednacrta zakona, iza kojeg je stajala tadašnja pomoćnica ministra prosvete Slobodanka Turajlić (u tome je i “tajna” njenog današnjeg ponašanja i optuživanja studenata u blokadi). Mnogima je i tada bilo jasno da loše polazne osnove ne mogu dati dobar rezultat: zakon neće dovesti do napretka nego, naprotiv, do snižavanja nivoa znanja potrebnog za sticanje univerzitetske diploma i raskoraka između zaštite tradicije i podsticanja razvoja visokog obrazovanja...
Studenti su masovno već Blokadom Univerziteta u Beogradu 2006. godine i pojedinačnim i/ili grupnim blokadama fakulteta narednih godina, naravno i ovom ovogodišnjom blokadom Filozofskog i Filološkog fakulteta u Beogradu, pokazali drugu stranu “bolonjske reforme” u Srbiji, ja bih rekao upravo ono što je bila stvarna namera tvoraca “evropskog sistema obrazovanja”. Naime, ovakva reforma je i zamišljena, ne samo u Srbiji, kao jedno od sredstava proširene reprodukcije jednog određenog, kapitalističkog tipa društva, tačnije produkcije odgovarajuće strukture moći i (samo)reprodukcije upravljačke elite!
Prvi put u 900-godišnjoj istoriji visokog školstva protiv institucije univerziteta zaverio se čitav savez evropskih država i prvi put se dogodilo da su politički vlastodršci otvoreno podredili univerzitet “tržištu rada”, kapitalu. Studijski proces se tretira kao “produkcijski proces”, u kojem su studenti “sirovina”, a diplomant “konačan humani produkt” s “dodatnom vrednošću” - trošak za taj “produkcijski proces” treba biti što manji, pa otuda školarine, a “mobilnost studenata” postaje “mobilnost buduće radne snage”. Stoga nije nimalo slučajno što se sad u visokom školstvu sve više upotrebljava utilitarni rečnik ekonomije i kapitala: dobra praksa, odlučnost, standardizacija, fleksibilnost, privlačnost, akreditacija, orijentiranost na tržište, strateško učestvovanje, outsourcing, menadžment, kompetencija i kompeticija, optimizacija itd., a sve one akademske i humanističke vrednosti, čiji je još u Renesansi domicil na univerzitetima: slobodomisaonost, ljudska prava, ljubav, drugarstvo i prijateljstvo, poznavanje istorije, borba za mir u svetu, borba za razoružanje, solidarnost, prijateljstvo, saradnja i saučešće, jednakost, bratstvo, sloboda, autonomija… izbačene su van.
Parole: „Znanje je javno dobro, nije roba!“, „Hoćemo besplatno školstvo!“, „Vratimo autonomiju obrazovnom, istraživačkom i naučnom radu!“, „Saradnja, a ne takmičenje!“ i slično studentski su odgovor na krizu sistema visokog školstva kao dela globalne krize kapitalizma. Juče su se studentima pridružili umetnici, danas će malinari, sutra radnici... A prekosutra? Univerzitet profesorima i studentima, zemlja seljacima, fabrike radnicima, država građanima... I, s padom „velikog“ sistema pada i „mali“ – „bolonjski“!