(27. 10. 2011)

Diskusija održana na Oslobođenom Filozofskom fakultetu 26. 10. 2011.

Na početku je bilo reči o tome da pričam na engleskom, ali sam odlučila da pričam na srpsko-hrvatsko-bosansko-crnogorskom jeziku koji baš otelovljuje/u taj društveni rascep o kome ćemo pričati danas. Ja ću pričati na tom lošem imigrantskom jeziku koji je uvek pre svega politički jezik zato što se direkno odnosi na pozicije moći i odnose među ljudima, pogotovo što nas podseća na pitanje ko ima pravo na javni govor i po kojim kriterijumima, i da je za veliki broj ljudi javni govor mesto gde preuzimaju lični i društveni rizik. Ali baš zbog toga što se ovo mesto – blokada Filozofskog i Filološkog fakulteta - pretvorilo u mesto samoobrazovanja, i govor ne mora da dolazi sa pozicija moći ili autoriteta, osećala sam da je to moja čast i obaveza, kao svakog člana ovog društva, da dođem i podelim sa vama svoje mišljenje. 

Naziv projekta - Imenovati TO ratom - nije takav samo zato što što su mnoge strukture i stavovi koji postoje danas u Srbiji nastali tokom devedesetih, već zato što i dan danas država nastavlja da vodi rat protiv njenih građana i da proizvodi rat među raznim društvenim grupama - kao kad kaže studentima da nema para za njih zbog radnika ili veterana ili invalida, itd. Na taj način, ona razbija pojam društva kao celine, i predstavlja društvo kao skup individua ili interesnih grupa, sa plitkom mogućnosti za solidarnost. Zato je najvažnije da u bilo kojoj borbi, vizija društva zauzme prvo mesto, što je dosta teško s obzirom na to da država ili uprava uvek traži konkretne zahteve, sektoralne zahteve, koji idu na račun drugih sektora, kako bi izbegla strukturiranje javnog prostora u kome se priča o viziji društva.

Drugi primer mehanizama za razbijanje društva kao celine, je stvaranje predrasuda prema raznim grupama - veterani su ili izgubili rat ili su isprva i išli da pljačkaju i ubijaju, pa zato nemaju prava da traže išta; sa tim u vezi, kako se „veterani“ kao grupa mnogo puta poklapaju sa radničkom klasom, po toj logici, ni radnici nemaju šta da kažu o privatizaciji. Istovremeno, studenti, po tome što traže besplatno obrazovanje, su „paraziti“ tako da ni oni nemaju pravo na govor. Šta bi to značilo govor u javnosti? Govor u društvu? To podrazumeva da kada pričam u svoje ime, kao individua, pričam istovremeno u ime društva, u ime studenata, u ime radnika, u ime veterana, u ime Roma, invalida ali i u ime vlasti, tajkuna, profesora itd. U ime te celine što društvo jeste. Ja sam istovremeno i pojedinac i celina društva. To ne znači na bilo koji način uzimanje vlasti, vlasništvo, moć ili reprezentaciju, to znači da sam svesna da danas-sutra potencijalno mogu da zauzmem tu poziciju radnika, profesora, veterana ili ministra, da budem bogata ili siromašna i taj potencial daje mi mogućnost doživljavanja raznih pozicija i njihovih unutrašnjih rascepa. To mesto unutar sebe koje je svesno ili svedok unutrašnjeg rascepa (ili mnoštvo) ne samo među različitim pozicijama već i u govoru samom po sebi, obezbeđuje da je govor javni govor u ime celine i da ne uzima mesto drugog. Rascep govora je rascep između tog koji govori, toga što izgovara, svedočanstva o tom govoru i svedočanstva o rascepu.  

Pitanje obrazovanja za sve nije samo pitanje mogućnosti individua za bolji život. To je pitanje koje znanje i koje iskustvo ulaze na fakultet i, shodno tome, koje istraživanje i nauka izlaze sa njega, s obzirom na to da upravo to istraživanje čini bazu za politike (policies), a te teme i metodologije su presudne za društvo. Za svako pitanje koje sam otvorila ovde tokom mojih šest godina boravka u Srbiji - odnos sela i grada, gastarbajteri, seks u tranziciji, ratni veterani – postojalo je vrlo malo istraživanja na temu važnosti tih fenomena za društvo; gde su ti ljudi, zašto njihovo iskustvo nije deo društva? Nije li uloga fakulteta, pogotovo Filozofskog, da preslikavaju, mapiraju, ispituju društvo? Izgleda da današnja politika o obrazovanju smatra da je uloga fakulteta samo da pripreme studente za marketinško istraživanje ili da obezbede evropsku uniju od dolaska nepoželjnih imigranata, tako da i kad dolazi student sa takvim ili onakvim iskustvima nju/njega ne podržavaju da istražuje svoju poziciju govora već da je sakrije u "politički udobnim" temama i metodologijama. Na taj način, nauka gubi svoju nezavisnost i autonomiju i postaje deo političko-tržišnog aparata umesto da bude javni govor društva za društvo o društvu. Kako je rekao naš saradnik Mile Milošević, predsednik udruženja Srpski ratni veterani: “Država ima svoje veterane, svoje studente, svoje profesore, svoje lovce i ribolovce, itd.”

Drugo pitanje je pitanje odgovornosti i njenog sakrivanja. Prebacivanje odgovornosti sa jedne institucije na drugu, od jedne institucije ka drugoj, tako da se nikad ne zna koja ličnost i koja pozicija može direktno da odgovara i kome treba uputiti zahteve. Na bilo koji pitanje na temu odgovornosti dobija se odgovor “Pa, ne znam”. Ta situacija, koja u čoveku izaziva nesigurnost, treba interpretirati kao poziv za svakog od nas da preuzme odgovornost za samoobrazovanje i samoorganizaciju. Ali kome je upućen taj odgovor što je sadržan u reči odgovornost? Pa, svima, naravno, ali ko su ti svi? Svi(ma) ukazuje na neku meru ravnopravnosti, to jest, liberalnu ideju dostupnosti za sve i ravnopravnosti ispred zakona, ali istovremeno pokazuje atomizaciju društva na individue koje se kao pojedinci ili interesne grupe (moćne ili marginalizovane) bore jedna protiv druge za priznanje, moć i resurse. Tako se javnost pretvara u publiku, solidarnost u alijansu protiv drugog ili u milosrđe (filantropiju), različitost u folklor, i politički stav u participaciju.

Kako staviti društvo u prvi plan? To je tema diskusije danas.