(26. 03. 2013) PETAK, 29. MART u 18h, CZKD - PAVILJON VELJKOVIĆ Učitelj Neznalica i njegovi komiteti i Centar za kulturnu dekontaminaciju pozivaju vas da učestvujete na okruglom stolu Kako zaustaviti stečaj?

Cilj stečaja jeste najpovoljnije kolektivno namirenje stečajnih poverilaca ostvarivanjem najveće moguće vrednosti stečajnog dužnika, odnosno njegove imovine (Član 2. Zakona o stečaju). U stvarnosti, stečaj se koristi za nastavak pljačke “drugim sredstvima”. On se najčešće ne pokreće zbog zakonom predviđenih razloga (nemogućnost dužnika da izmiruje obaveze), već vlasnici namerno guraju svoja preduzeća u stečaj. Privatni vlasnici to uglavnom čine u situaciji kada za suvlasnike imaju male akcionare, a sa sindikatima imaju kolektivni ugovor zaključen pre privatizacije. Da bi se oslobodili malih akcionara i sindikata, suspendovali kolektivni ugovor, otpustili radnike, a zatim ponovo zaposlili samo one koji su im podobni, većinski vlasnici zadužuju privatizovana preduzeća kod svojih povezanih firmi i, guraju ih u stečaj i zatim ih preko dugova preuzimaju kao jedini vlasnici. Ovaj prevarni mehanizam je poznat javnosti i državnim institucijama još od stečaja Šinvoza 2008. godine, međutim do današnjeg dana ni jedna Vlada nije predložila izmene zakona kojima bi se prevare onemogućile. Štaviše, i država kao vlasnik često namerno gura preduzeća u stečaj, kako bi izbegla da ih privatizuje u postupcima koji garantuju kakvu-takvu transparentnost i zaštitu radnika i malih akcionara (aukcija, tender, ponuda za preuzimanje…).

Iako ni jedan od poverilaca, osim radnika, nema interes da preduzeće koje je otišlo u stečaj nastavi sa radom i da sačuva radna mesta, radnici su najčešće marginalizovani ili izbačeni iz procesa upravljanja u stečaju. Zbog toga radnici nemaju mogućnost da kroz Zakon o stečaju utiču da stečaj zastane u situaciji kada postoje opravdane sumnje da je stečaj izazvan namerno na neki od opisanih načina. Stečajne sudije običano ne žele da zastanu u stečajnim postupcima pod izgovorm načela hitnosti Zakona o stečaju (Član 8.).

Radnici u ovakvim okolnostima nemaju nikakve šanse da ostvare svoj interes i sačuvaju preduzeća u čijem su uništavanju u manjoj ili većoj meri učestvovali praktično svi drugi poverioci i ostali subjekti u stečaju.

Pojedinačne radničke grupe su godinama pre stečaja pokušavale da sačuvaju svoja radna mesta kroz institucionalni okvir, pokretanjem svih zakonskih sredstava: tužbi, krivičnih prijava, podnesaka, žalbi i dr:

• „Jugoremedija“: tužba protiv države za odštetu od 111 miliona evra zbog nezakonitog postupanja državnih organa u privatizaciji;
• „Srbolek“: krivična prijave protiv vlasnika za zloupotrebu službenog položaja;
• „Trudbenik“: krivična prijava protiv Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja, Agencije za privatizaciju, zakonskih zastupnika „Monterra“ i „Trudbenika“ za nesavesno poslovanje u privredi i namerno izazivanje stečaja;
• „Rekord“: tužba Javnom tužiocu za nezakonito oduzimanje zemljišta i poništaj Ugovora o spornom zemljištu i drugi.

Okončanje tih postupaka bi moglo da prekine stečaj i omogući ponovno pokretanje proizvodnje, ali zbog hitnosti postupka stečaja i sporosti sudova i tužilaštva, stečajna uprava svojim postupanjem ide na ruku onim poveriocima koji su saučestvovali u pokretanju stečaja.

Stečajne sudije i stečajni upravnici se u praksi stavljaju u poziciju naredbodavca, iako po Zakonu o stečaju naredbodavnu funkciju vrši Odbor poverioca, a stečajni sudija i stečajni upravnik imaju samo izvršnu funkciju. Međutim, Odbor poverilaca nema kapacitete da zaista rukovodi stečajem, već je stavljen pred svršen čin da “odluči” o pitanjima o kojima je stečajni upravnik već stvarno odlučio. Tako stečaj često postaje cilj sam sebi, jer se vodi prema interesima onih koji od stečajnog postupka žive, koji primaju plate i bonuse iz stečajne mase i odgovara im da postupak traje što duže. Ukoliko među poveriocima nema banaka i drugih subjekata čije interese država zasiat štiti, odnosno ukoliko su među poveriocima pretežno radnici, često se dešava da se stečaj ne vodi čak ni radi “namirenja interesa poverilaca” i ispod svakog kriterijuma “hitnosti”, a sav novac od prodaje stečajne mase na kraju završi u džepovima stečajnih upravnika za “troškove stečaja”.

Postojećim zakonom o stečaju uskraćena su prava koja garantuju Ustav i konvencije o ljudskim pravima koje je naša zemlja potpisala, pri čemu ne mislimo samo na konvencije o socio-ekonomskim ljudskim pravima, koje garantuju pravo na rad i zaradu, već i konvencije o građanskim pravima, koje štite pravo na mirno uživanje imovine, i to svake imovine, bez razlike da li je ona privatna, ili društvena.

Pre svega, zakon o stečaju mora da uvaži faktičko stanje: da se pod izgovorom stečaja i obeštećenja poverilaca ustvari sprovodi/nastavlja privatizacija!

Zato zahtevamo da se cilj Zakona o stečaju promeni i uskladi sa faktičkim stanjem. Cilj stečaja mora biti da se preduzeća oporave, izađu iz stečaja i stave u funkciju ekonomskog razvoja društva; u Zakonu se moraju promeniti sve odredbe o odnosima među organima koji sprovode postupak stečaja, na način da se radnicima omogući da kroz reorganizaciju ponovo pokrenu proizvodnju i da u tom postupku imaju stvarnu vlast, i sve druge organe stečaja na raspolaganju za izvršenje stručnih i tehničkih poslova.