(16. 10. 2014) PETAK, 17. oktobar 2014. u 18.00 h, UČITELJ NEZNALICA I NJEGOVI KOMITETI, RESAVSKA 21, stan br. 5, Beograd Učitelj neznalica i njegovi komiteti vas poziva na osmi u seriji okruglih stolova Radnici i politika, na temu

NA ŠTA MISLIMO KADA KAŽEMO PRIVATIZACIJA?

U okviru serije razgovora RADNICI I POLITIKA do sada smo posebnu pažnju posvetili razmatranju konceptualnog okvira i pojašnjenju termina i uslova koji se često uzimaju zdravo za gotovo, a čije značenje nije tako jasno i jednostavno kao što se uglavnom pretpostavlja. Privatizacija je termin koji ćemo razmatrati ovog petka.

Prva konfuzija oko pojma privatizacije obično nastaje kada jedan govori o privatizaciji u smislu njene definicije iz Zakona o privatizaciji i primene ovog zakona nad društvenim preduzećima od 2001. godine, a drugi misli na širi proces prodaje preduzeća i njihove imovine koji država sprovodi i, na primer, kroz prodaju akcija na berzi, kroz postupak stečaja, privatizaciju stambenog fonda i na razne druge načine. U ovom okviru postoji i jedna takođe vrlo česta pod-konfuzija, kada jedan govori o privatizaciji samo kao o ukrupnjavanju akcionarskog kapitala i centralizaciji moći u rukama tajkuna od 2001. godine, a drugi pod privatizacijom podrazumeva i podelu akcija radnicima i građanima po ranijim modelima privatizacije, za šta onaj prvi uopšte ne misli da je bila privatizacija, ili, češće, ne misli da je bila „prava“ privatizacija.

Međutim, nakon što razjasnimo ovu razliku, tek tada počinju problemi, jer jedno je prodaja društvene i državne imovine u privredi koju sprovodi državni aparat u skladu, ili „neskladu“ sa pozitivnim propisima, a nešto sasvim drugo pojam i proces privatizacije koji se još od vremena SFRJ formalno i neformalno odvija na svim nivoima društva i nad svim oblicima društvenih dobara, ne samo u privredi već i u obrazovanju, zdravstvu, kulturi, medijima, civilnom sektoru, pa sve do privatizacije vlasti od strane političkih partija i državnih službi. Nema sumnje da se ova dva procesa višestruko prepliću, nadopunjuju, međusobno podstiču i priskaču u pomoć kad onaj drugi posustane, ali da bi smo razumeli taj odnos i izumeli kako da uklonimo njegovu malignu vladavinu nad našim životima, moramo razjasniti da se radi o dva različita procesa.

A najopasnije je kada govoreći o privatizaciji mislimo samo na one njene vidove čijim smo posledicama bili najneposrednije izloženi – formalnoj privatizaciji preduzeća nakon 2001. godine i „neformalnoj“ privatizaciji kapitala tih istih preduzeća tokom devedesetih. Mnogo pre nego što nam je privatizacijom oduzeto odlučivanje u preduzećima, izvršena je privatizacija znanja, čime nam je oduzeta kompetencija da donosimo valjane odluke. U trenutku kada su nas eksperti „součili“ sa svojim nalazima da je socijalistički sistem neefikasan, komplikovan, skup i neizvestan, a kapitalistički profitabilan, jednostavan, racionalan i održiv, i prepustili nam da „izaberemo“ koji od dva opisana sistema smatramo boljim, u tom trenutku privatizacija nije započela, već je ušla u završnu fazu „neizbežne“ implementacije.

U Srbiji nikada nije urađen obračun koliko je finansijskog i simboličkog kapitala izgubljeno u privatizaciji – od pada standarda života miliona ljudi, do smanjenja kvaliteta i kvantiteta kulturne produkcije, znanja i društvene solidarnosti. Jasno je da tajkuni u bilo kojoj oblasti neće sami od sebe pustiti kontrolu nad resursima i da ideologija koja nam poručuje: „Skupite se kao interesna grupa pojedinaca i konkurišite na slobodnom tržištu“ služi samo da okrivi one koji nemaju pristup resursima zato što nemaju pristup resursima. Kako možemo stvoriti društvene odnose koji bi mogli da otmu sav društveni kapital nazad u društvene ruke?