(15. 10. 2013) PETAK, 18. 10. 2013, u 17h, TRIBINSKA SALA DOMA OMLADINE BEOGRADA Učitelj neznalica i njegovi komiteti, u okviru programa Arhiv Autora, poziva vas na OKRUGLI STO: Zadrugarstvo i društvena svojina Ovaj okrugli sto održava se u okviru seminara posvećenog Borisu Kidriču i Edvardu Kardelju "Društvena svojina i samoupravljanje: da li je moguće društvo bez države?"

Prošlog petka na okruglom stolu ZAŠTO UDRUŽIVANJE? bavili smo se ličnim motivima pojedinaca za udruživanje. Na osnovu zaključaka sa prethodnih okruglih stolova, glavni problem udruživanja smo postavili na sledeći način: „Uprkos tome što se većina stanovnika bivše Jugoslavije slaže da im je bilo bolje u vreme samoupravljanja i društvene svojine, ipak, kada se postavi pitanje o formiranju zadruge, najčešće pitanje koje se može čuti je – zašto bih ja odvojio svoju privatnu imovinu i uneo je u nešto gde moje ekskluzivno vlasništvo nad unetim prestaje da postoji?“ Ispostavilo se da radnici danas ovo pitanje ne postavljaju iz pukog cinizma. Višedecenijsko temeljno i sveobuhvatno razaranje pojima i prakse zajedničkog života društva koje je bilo titular društvene svojine i garant samoupravljanja, kroz rat i privatizaciju, ubijanje i pljačku, dovelo je do dobokog nepoverenja da je bilo kakva zajednička inicijativa ostvariva i da iz nje nećemo izaći opljačkani, proterani...

Razaranje društvene svojina i samoupravljanja započelo je na državnom nivou, u vreme kada je ideologija koja je konstituisala društvenu svojinu i samoupravljanje bila na vrhincu. Neposredno posle Drugog svetskog rata počinje paralelna izgradnja srednje klase, na koju su upozoravali Milovan Đilas i drugi. Sledeće generacije te srednije klase, odgajene u državnim institucijama, sa osećanjem stečenog prava, ali bez iskustva Drugog svetskog rata, NOB-a, revolucije i predratne eksploatacije, će vremenom ideološki razbiti obaveze prema tom iskustvu, a braneći svoje interese, promovisaće ideje privatnog autorstva i svojine kroz kampanju za oslobađanje i višestranački sistem. Tu novu ideologiju će kasnije prihvatiti i radnici, zabrinuti zbog krize i raspada političko-ekonomskog sistema. Kroz ovaj proces proizvedena je ključna ideološka razlika – privatno je „prirodno“, zajedničko je „ideološko“, odnosno „veštačko“. Ova konzervativna, kontrarevolucionarna pretpostavka, bazirana na rodbinskom i plemenskom okupljanju oko „svojih“, kroz praksu nasleđa, i to ne samo imovine već i poslovnih i političkih veza, čaršijskog statusa itd, podmetnuta je kao pretpostavka za odgovornost i napredak, i omogućila najveću pljačku u istoriji ovih prostora. Već trideset godina se pljačka ono što je stvoreno „ideološki“ i „veštački“.

Međutim, naše razočaranje i nepoverenje u mogućnost udruživanja, i naša istovremena nostalgija za društvenom svojinom i samoupravljanjem, deo su isključenja, a ne odgovor na njega. Možemo li da konstituišemo odgovor i dogovor?

Nikome više ne treba dokazivati da je „privatnost“ ideološki konstrukt u službi isključenja. Takođe, braniti bilo koji pojam „našeg“, koji postavlja granicu oko određenog broja ljudi po bilo kom kriterijumu – porodičnom, etničkom, nacionalnom, državnom, verskom, klasnom, ekonomskom, rodnom itd. – je već šovinizam.

U Ustavu iz 2006. godine jedini trag koji je ostao od zajedničke i nedeljive svojine, svojine koja obuhvata kapital rada i znanja, je zadrugarstvo. Da li zadružna svojina danas može da posluži da se rekonstruiše pojam društva i pojam svojine, da bi se omogućilo postojanje društvene svojine? Da li bi skup svih zadruga konstituisao društvenu svojinu? Kako da takav skup konstituiše dosledno principu nedeljivosti?