(23. 11. 2011)

Legitimno, legalno i suvereno

Zašto sam gotovo svakog dana (i noći) bivao sa studentima u njihovim akcijama protiv Bolonjskog procesa - od Protesta studenata Beogradskog univerziteta 2006. do Plenuma tokom upravo završene Blokade nastave na Filozofskom i Filološkom fakultetu?

Prvo, znanje je javno dobro, nije roba, i tiče se svih nas!

Drugo, ja sam se školovao i studirao u, uz sva ograničenja, sistemu besplatnog i svima dostupnog obrazovanja!

Treće, studenti su moja deca, naša deca od kojih smo "pozajmili" budućnost i ovu zemlju, pa je red da im barem malo "vratimo"!

Studenti su moji (mladi) prijatelji i red je da im - svojim znanjem i iskustvom iz studentskih i disidentskih borbi - pomognem u njihovom otporu njima nametnutih i suprotstavljenih sila!

I, najzad, četvrto, njihovu borbu smatram legitimnom, legalnom i suverenom, a o tome je u ovom tekstu reč!

Najveći, najbitniji deo argumentacije sam "posudio" od svojih prijatelja prof. dr Rastka Močnika iz Ljubljane i prof. dr Borislava Mikulića iz Zagreba, ali i od - u to ni sam još ne mogu da poverujem, jer nisam njegov fan - francuskog polit-filozofa Alena Badjua! Da krenem redom!

Ciljevi nisu ni nešto novo, ni nečuveno, ni nepoznato - besplatno visokoškolsko obrazovanje u javnom sektoru postojalo je i u "trulom socijalizmu", i u zapadnoevropskim tzv. državama blagostanja, a u velikom broju evropskih zemalja postoji i danas. Međutim, sadržaj zahteva studentske inicijative već samim svojim ponavljanjem izražava nekoliko momenata koji mu daju karakter radikalno novog ili zapravo začudnog, jer pretpostavlja ili povlači za sobom fundamentalnu redefiniciju društvenih prioriteta, odnosno reviziju neoliberalističkog karaktera društva, i time podriva psihološki okvir "mogućeg", "realnog", "ostvarivog".

Prvi moment je artikulacija politike obrazovanja kao politike za sve. To je najradikalniji novum ove akcije, koji premašuje čak i antikapitalistički sadržaj. Jer, sve jači "kapitalistički moment" u obrazovanju - odnosno komercijalizaciju obrazovanja ili izvrgavanje javnog obrazovnog sektora uslovima tržišta, s cirkulacijom novca iz državnog budžeta, iz intelektualnih usluga koje fakulteti i instituti daju privrednom sektoru i, konačno, iz školarina studenata kao primarnih potrošača te uslužne delatnosti - treba dovesti u funkciju opštih društvenih interesa kao što je to upravo obrazovanje. Ili,  jednostavnije, tajkune treba naterati da plaćaju poreze na ekstraprofite koje stiču u ovom društvu, jer im upravo ovo društvo kao specifična sinteza partitokratije i profiterskog preduzetništva i omogućuje njihove ekstraprofite. Zahtevi studenata, zapravo, nisu antikapitalistički, nego postavljaju kapitalizmu pravila igre od kojih je država odustala. Dakle, u ovoj akciji nije primarno ili nije samo reč o antikapitalističkom protestu. Obrnuto, princip akcije je pozitivan: to je pravilo "za sve", dok je država izručila stara pravila igre na raspolaganje samo "nekima". To je ponovna artikulacija univerzalne politike ili politike za sve, iako se radi o naoko partikularnom sektoru obrazovanja, i to, još partikularnije, o visokoškolskom obrazovanju. Reč je, dakle, o načinu univerzalizacije partikularnog, i odatle proizlazi i problem metode.

Kad je počela ovogodišnja akcija mnogi su - od rektora, preko dekan(ic)a, pa do pojedinih profesora i studentskih "zvaničnika" iz Studentskog parlamenta - tvrdili da su zahtevi legitimni, ali da način njihovog ostvarivanja nije demokratičan, štaviše da je siledžijski i kriminalan, jer ih tera da "krše zakon" time što ne izvršavaju radnu obavezu nastavnika, odnosno ne pohađaju nastavu. Ovde je, pak, reč o pseudoargumentu koji sadrži trik delegitimacije prava na protest pozivanjem na liberalno načelo da je sloboda ili pravo svakog pojedinca ograničeno slobodom ili pravom drugog, što znači da je pravo studenata na protest ograničeno njihovim pravom da ne budu uznemiravani! Studenti ne mogu praviti revoluciju, jer to narušava građanski mir ili kućni red. To nije tek i samo argument "liberala", to je vučji trik pod ovčjom kožom i bio je šlagvort i smernica dekanici Filozofskog (i Filološkog) fakulteta i rektoru Beogradskog univetziteta kako da delegitimiraju studentsku akciju upornim ponavljanjem fikcije kako akciju ne podržava "većina studenata", jer kao plenum bi bio legitiman samo ako na njemu učestvuje svih ""6.000 upisanih studenata", i odatle potiču i onih nekoliko "mera" uprave FF-a da "normalizuje" nastavu. Cilj je bio samo da delegitimiraju plenum, što znači da je pravi trn u oku svima plenumski model odlučivanja ili tzv. "direktna demokratija". Ona je ta koja delegitimira reprezentativni (parcipativni, delegatski ili kakav god) sistem parlamentarne demokratije koji je ogrezao u cinizmu ne-politike i otuđenju vlasti od "svih". Ovde je mesto da parafraziram Trockog i njegovu kritiku parlamentarne demokratije iz 1925: Ona ne samo da ne daje previše moći studentima, nego ih, paradoksalno, ona previše pasivizira, prepuštajući inicijativu aparatima državne vlasti, nasuprot plenumu u kojem student sami sebe direktno mobilišu i vrše "vlast". Plenum ima svoj protokol, svoje procedure, sve što je potrebno za njegovo optimalno funkcionisanje. Ovo što se moglo videti na Plenumu (naravno, i na onim ranijim, kao i na zagrebačkom) veoma je inovativno, ne samo u ovoj regiji, nego i na svetskom planu, i značajan je korak za demokratiju u svetu, jer razrešava problem načina (političkog) suživota različitih grupacija i aktera na političkoj sceni.

Reč je o inovativnosti (u hegelijanskom smislu) na svetsko-istorijskom nivou, ne u smislu da li je nešto uvoz ili je autohtono, jer u globalnom svetu ta opozicija (svetsko-autohtono) ne deluje, odnosno deluje samo u imperijalno-kolonijalnom diskursu. Ova praksa inovativna je u odnosu na nekadašnje političke prakse socijalne promene, na primer sovjete radnika, seljaka i vojnika, radnička veća i radničke savete, koji se nisu slagali sa praksom liberalne demokratije i bili su oblik neposredne demokratije, pa i u odnosu na narodno-oslobodilačke odbore u jugoslovenskoj antifašističkoj borbi. Ova inicijativa uspela je pronaći formu direktne demokratije koja nije spontanistička, koja se pridržava pravila koje je sama odredila i to vrlo refleksno, ljudi su ozbiljno shvatili pravila i pridržavaju ih se i to se pokazalo jako efikasnim. Zato, s jedne strane, u široj javnosti postoji takva fascinacija plenumskom akcijom, jer je javnost sita "kurvanjske politike", a, s druge strane, otpor inicijativi i od strane političkog establishmenta.

Prema tome, smisao priče o ne-legitimnosti nije teorijsko pitanje, pitanje tačne ili netačne interpretacije studentske inicijative, nego njena subverzivna promena, odnosno blokada inicijative, u kojoj "ovlašćeni" pervertiraju Marksovu 11. tezu o Fojerbahu: događaje ne treba uvek iznova samo interpretirati, radi se o tome da se oni promene interpretativnom subverzijom! Perverzan je i odgovor vlasti - politički establishment pruža "gandijevski", pasivni otpor studentskoj inicijativi, otpor ne-delovanjem, ne-vršenjem vlasti, an-arhijom, što jasno pokazuje da su političari odlično razumeli poruku inicijative: studentska akcija svojim autonomnim procedurama pokazuje da je (i zašto je) stranačka reprezentativna politika mrtva i zato odgovor na akciju ne-činjenjem i ne-obraćanjem studentima znači ne-priznavanje studenata kao političkog subjekta. Ova vlast i ne može delovati drugačije, jer će izgubiti ono posljednje što joj je ostalo - političku kontrolu distribucije javnih sredstava i drugih stranaka, ona shvata da je plenum izraz radikalno drug(ačij)e političke subjektivacije.

U ovoj subjektivaciji (Badju, 2004) reč je o legitimitetu u jakom smislu reči. Naime, legitimnost je stvorena samom inicijativom koja formuliše opštu volju ili volju za sve, a ne volju svih empirijskih pojedinaca. Artikulacija opšte volje uvek je konstrukcija opštosti i sadrži moment uzurpacije, jer nosilac te artikulacije nužno je neko parcijalno kolektivno telo, a nikad doslovno svi. Neko može iz raznoraznih razloga ne doći na direktnu demokratiju, ali plenum neće zbog toga propasti. Otuda legitimitet nije zagarantovan količinom "svih", nego procedurom sprovođenja volje plenumskom demokratijom koja podrazumijeva prisutnost na mestu odlučivanja, a ne delegatsko odlučivanje. Legitimitet ne dolazi spolja, osim ako legitimitet ne uzmemo u slabom smislu, na primer legitimno je tražiti besplatno obrazovanje u javnom sektoru, jer smo ga već imali, jer ono i dalje postoji, jer je zajemčeno Deklaracijom UN i Ustavom Republike Srbije i sl.

Dakle, legitimitet Plenumu daje vlastita praksa. Ovo što se čuje kao kritika inicijative, da nema lidera, da su subjekti anonimni, da nema individualnosti i samostalnog istupanja (u ime drugih), to su uvek bile kvadrature kruga. Jer, lideri se uvek pojavljuju kao produkt pritiska socijalne psihologije (pre svega, masa), idu protiv spontanosti, menjaju svoj način mišljenja i ponašanja, kontrolišu i usmeravaju svoje mišljenje i ponašanje, a u istom rangu su i pokušaji uzurpacije pokreta od nekih dinamičnijih grupica. Današnji studenti su uočili te opasnosti, zablokirali ih od početka i uspešno rešili unutar legitimiteta kolektivnog organizovanja.

Kad je reč o "metodi", mora se reći da ona nije legitimna zato što je opravdana visokim ciljem, jer metoda nije naprosto blokada: metoda je direktna demokratija, a blokada je njen nužni, ali taktički momenat. Nužnost nije jednako legitimnost, pa se u pitanju blokade ne radi o problemu legitimnosti - nijedno sredstvo ne može biti opravdano svrhom - nego o (uvek riskantnoj) proceni nužnosti, i/ili primerenosti, i/ili svrhovitosti nekog od aspekata metode. Riskantna je zbog toga što razlika između partikularnog problema, tj. besplatnog visokog obrazovanja u javnom sektoru, i univerzalizacije tog problema na nivou opšte zajednice otvara prostor "nasilja". Taj razmak, odnosno raskol (Liotar, 1983) - ukida se tek univerzalizacijom partikularnog - možemo proširivati i dubiti zvocanjem kako u plenumu ne učestvuju svi upisani student, pa zato, navodno, nije legitiman. Taj cinizam političke pseudoteorije tipičan je za liberalni Zapad, ali sve više i u nas, kod naših "liberala". Možemo gunđati protiv toga i etički, na primer kako je svako ustrajavanje na nečemu zapravo egoizam i nekome izvor patnje koja sprečava put(ovanje) do istinskog izbavljenja, ali, na kraju, uvek ispadne "plenumski" odgovor: stvar do koje nam je stalo postoji samo onoliko koliko smo joj predani i nema izbavljenja bez puta izbavljenja, bez putovanja kroz svet.

Dakle, ono univerzalno nije uopšte sadržano samo u cilju pod nazivom "besplatno obrazovanje za sve", nego u pristajanju na način odlučivanja o tome. Metoda je legitimna zato što je radikalna u koncepciji, a ne u jednom taktičkom potezu, u jednom momentu. Taktika je nužna ili nenužna, primerena ili neprimerena, ali je uvek podložna reviziji kroz vreme. S njom, pak, ne sme (op)stajati ili pasti cela "metoda". Metoda nikad nije "cela", kao ni istina!

Uzgred, bilo je i onih koji su ovu akciju, kao i prethodne, "spustili" ispod nivoa '68, ne shvatajući da ova akcija nije ponavljanje '68. Kada me je jedna studentkinja p/r/ozvala da govorim o svom iskustvu, odgovorio sam joj: "Iskustvo je 'priča za malu decu', ne igra neku veliku ulogu, jer se čovek - ako se uopšte uči? - uči na sopstvenom iskustvu, ne na tuđem, a svaka generacija (pro)nalazi svoje sadržaje i načine izražavanja i odlučivanja, oblike i metode borbe. Jedino gde mogu pomoći je 'priprema odgovora' vlastima, državnim ili univerzitetskim, svejedno - one uvek na pojavu 'neovlašćenog subjekta' odgovaraju isto: viškom nasilja, i još više, na njemu zasnovanim, manipulacijama i mistifikacijama 'događajima'!"

Moram reći, beogradski (i zagrebački) studenti rešili su jedan problem koji je u našem studentskom pokretu iskrsnuo, prvo, u Ljubljani 1964. unutar Studentskog zbora i, zatim, u Beogradu 1968. sa Konventom (i Akcionim odborom), koji su takođe formirani kao oblik spontane neposredne demokratije, problem kvoruma: kako se može odlučivati kada nema kvoruma i kada se ne može odrediti šta je većina?! Iako je tadašnja studentska organizacija vrlo brzo stala na stranu studentskog pokreta, problemi legitimiteta, uz mnogo izgubljenog vremena i energije, nikada nisu razrešeni.

Jasno artikulisanom studentskom zahtevu nadležne instance i “ovlašćeni faktori” odgovaraju "nerazumevanjem" i - već viđenim! - prokazivanjem studenata (i ono malo pridruženih profesora) kao idealista, utopista, anarhosindikalista i/ili, pre svega, marksista i komunista, te kvalifikovanjem zahteva kao nerazumnog, jer "ništa nije besplatno". No, zahtev je sasvim jasan - ne "potpuno javno finansiranje obrazovanja" nego "potpuno budžetsko finansiranje javnog obrazovanja"! “Besplatno obrazovanje” je, znači, obrazovanje bez dodatnih plaćanja školarina ili participacija u troškovima studija na univerzitetima iznad svih onih životnih troškova koji ulaze u troškove studiranja kao što su stanovanje, odevanje i ishrana, studijska pomagala, literatura... i, svakako, učestvovanje u studentskom socijalnom životu.

Kad neko, kao rektor BU prof. dr Branko Kovačević, farsira “stav” (jednog od rodonačelnika neoliberalizma Miltona Fridmana) da "ništa nije besplatno", taj ili pokušava debilizovati studente, pa ih proglasi "decom", ili je najobičniji brbljivac, pa kad, ipak, shvati da to tamo nisu deca nego nešto odraslije i opasnije, onda posegne za ideološkom diskvalifikacijom i izjavi da se radi o komunističkim (levičarskiim) militantima. Pritom, na Plenumu i tokom Blokade nijedna grupa se nije identifikovala, pa samo rektor zna (i odakle zna) “tajne” angažmane!? To što se ta "deca" nisu previše uzbudila zbog tih diskvalifikacija, govori samo o tome da one potpuno promašuju studentsku priču.

Naravno, “nerazumevanje” je (i) ovde lažno, iza njega se krije moralni stav: neprepoznavanje kao nepriznavanje, pa se pribegava svođenju studentskih zahteva za besplatnim obrazovanjem na tehničko-pravna pitanja o onome što je tobože jedino moguće unutar postojećeg zakonskog okvira i birokratizaciju “rešavanja problema”, sve u pokušaju da se izvorni politički smisao studentskih zahteva “izbriše”! Sve se “opravdava” "demokratizacijom" i “približavanjem demokratskim (evropskim) standardima", “tranzicijom” i “krizom”...

“Zaboravlja” se da demokratije odavno već nema, da je tek (ne samo ovde) “ukras države” i da su parlamentarne stranke gotovo otvoreno postale izvršni odbori pojedinih tajkuna ili tajkunskih grupa, te da su finansiranje stranaka i finansiranje crkve poprimili kriminalne elemente - stanje je naprosto poražavajuće: dok (partije i) crkvene zajednice, posebno SPC (uz još druge “p/r/opuste”), dobivaju (i) iz budžeta baš onoliko koliko im je treba, za budžetiranje “državnih” univerziteta i fakulteta i ispunjenje minimalnih zahteva studentskih inicijativa nema (ni dovoljno) para, a da o ukidanju školarina i ne govorimo! Ta(kva) nebriga državnog aparata za sve gore stanje u (ne samo visokom) obrazovanju postaje, naravno, groteskno neskladna prema – svedoci smo! -  svakodnevnom razbacivanju budžetskog novca.

Ako tome dodamo i kontinuirano jačanje represije, kako one “službene” tako i one paradržavne (posredstvom “Obraza”, “Naših” i sličnih), koju prosečan građanin, zabrinut za svoje pravo na ne-uznemiravanje, prihvata bez puno razmišljanja, jasno je kome se obraćao rektor Kovačević kada je progovorio o vraćanju u proces nastave “milom ili silom” - policiji da interveniše protiv narušitelja javnog reda i mira u kvartu i “zdravim snagama” da pripomognu!

Istovremeno, rektor je, pokazujući nesposobnost da vodi univerzitet u trenucima krize, redukovao "evropski akademski prostor" na proces nastave u kojem još dominira odavno prevaziđena jednosmerna komunikacija nastavnik-student, taj idealni poligon za iživljavanje "profesorskog" egotripa, a sve ostale nastavničke delatnosti, kao što su konsultacije sa studentima, praćenje njihovih istraživanja, pa knjige i drugi resursi, nova biblioteka itd. - sve to je, eto, zaposela i uzurpirala tamo neka dečurlija i, još gore, komunistički militanti i protivnici "izvrsnosti".

Od njega, i njegovih, ništa drugo se nije ni moglo očekivati! Javnost i kritička kultura sistematski su i planirano uništene, prvo krajem 80-ih i početkom 90-ih šovinističkim divljanjima, a potom “idejnim kampanjama” neo/liberalne inteligencije i pričom o političkoj kulturi u kojoj građanski liberali određuju šta je pristojno, a što devijantno. Kritika tog kulturnog (i političkog) standarda, u kojem stranke i njihovi intelektualni timovi (/pod/setimo se kako su se partije takmičile koja će imati više doktora nauka u svojim redovima) monopolizuju pravo na procese univerzalizacije i subjektivacije, smatra(la) se hiperkritikom, retro-levičarenjem, jugonostalgijom, povratkom samoupravljanju i sličnim.

Sve vreme od zagovornika “nove politike” jasno artikulisanih argumenata, međutim, nije bilo. Naprosto reprezentanti neoliberalne paradigme kao da nisu u stanju argumentovano artikulisati vlastitu poziciju (sa svim njenim konsekvencama), nego je utemeljuju u neproblematičnoj, zdravorazumskoj, reprezentativnoj “normalnosti” i “običajnosti”. Čula se gomila “analiza” punih “opštih mesta”, uključujući i ona mizogina, o lošoj empiriji na univerzitetu, o netransparentnom trošenju budžetskog novca, potrebi za “jačim” kriterijumima za ovo ili ono, nužnosti ograničenja upisnih kvota i prevelikom - “neizdrživom”! - broju studenata, ”alavosti” i “nerealizmu” studenata, a sve upereno protiv studentskih inicijativa, koje hoće da promene upravo tu, i takvu, lošu empiriju. I, što god bio vladajući sistem, oni su uvek sa njim, i uz njega, i "gore".

Najzad, o još jednom rektorovom “biseru”! Filozofski fakultet nije tradicionalno “recolucionaran”, kritička funkcija u njegovoj istoriji uvek je samo eksces, nešto što se uvek i iznova mora osvajati, to zavisi od danog trenutka i odnosa snaga, od moći raz/umnog uveravanja ili moći intrige. “Ekscesnost" pojave kritičke kulture proizlazi ipak iz kakve-takve vernosti umnom zadatku, koja je barem deklarativno upisana u samorazumevanje humanističkih obrazovnih institucija. Sve zavisi od toga kada i koliko će se pojedinci hteti "mešati u svoj posao" javne upotrebe uma, a ne kalkulantske pameti, i koliko će se međusobno prepoznati i solidarisarati.

Studenti su ovog puta svoje “mešanje u svoj posao” obavili i legitimno, i legalno, i suvereno!

Na kraju, jedna lična primedba. Voleo bih da studenti - kao što su pronašli svoj “stil” - pronađu i, posmatrano sa stanovišta ekonomičnosti i efikasnosti akcije (možda sam staromodan, ali...), odgovarajući oblik institucionalizacije svoje borbe!