ČETVRTAK, 16. MAJ u 18h, CZKD - PAVILJON VELJKOVIĆ
Učitelj Neznalica i njegovi komiteti i Centar za kulturnu dekontaminaciju pozivaju vas na predstavljanje knjige i razgovor sa autorom
Đokica Jovanović: Prilagođavanje. Srbija i moderna: od strepnje do sumnje |
Učesnici/ce:
Olivera Milosavljević (Filozofski fakultet, Beograd)
Nada Sekulić (Filozofski fakultet, Beograd)
Milan Vukomanović (Filozofski fakultet, Beograd)
Jasmina Petrović (Filozofski fakultet, Niš)
Đokica Jovanović (Filozofski fakultet, Beograd)
Moderator: Branimir Stojanović (Učitelj Neznalica i njegovi komiteti)
Đokica Jovanović: Prilagođavanje. Srbija i moderna: od strepnje do sumnje; SVEN, Čigoja štampa, Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu; Niš i Beograd; 2012.
Autor je prvi dobitnik nagrade „Vojin Milić“ za najbolju sociološku knjigu u 2012. godini. Nagradu dodeljuje Srpsko sociološko društvo.
U ovoj knjizi se problematizuju tegobe modernizacije kroz koje Srbija prolazi od ustanaka, početkom XIX veka, pa do danas.
U knjizi se problematizuje nekoliko pretpostavki. Evo nekih.
U poslednjih dvestotinak godina moderne istorije u Srbiji nije dat odgovor na dilemu: Modernizacija ili tradicionalizacija. Put na Istok ili na Zapad? I, što je najvažnije, kakvi su modernizacijski i tradicionalni potencijali zemlje – može li se, i kako, i na osnovu vlastitog kulturnog i političkog nasleđa modernizovati zemlja?
Pitanje modernizacije Srbije je, u njenoj tzv. modernoj dvovekovnoj kulturno-političkoj istoriji, uvek, na ovaj ili onaj način, bilo i pitanje nacionalizma, ma kako se taj nacionalizam ideološki imenovao – kao „državotvorni“, „kulturni“, „etnički“, „narodni“, „crkveni“, „herojski“, „pravoslavni“, „oslobodilački“, „odbrambeni“... Drugim rečima, teškim tegovima protivmoderne kulture Srbija je još uvek prikovana za imobilizirajući nacionalizam.
Novovekovne promene Evrope su misaono (u kulturi: umetnosti, filozofiji, nauci...) pripremane već od kasnog srednjeg veka. U tom svetlu se dešavaju i revolucije koje su temeljno promenile Evropu. Posebno se analiziraju engleska, francuska i oktobarska revolucija. Izbor je pao na ove revolucije jer se u njima stiču magistralni pravci novovekovnih revolucionarnih promena u Evropi.
Srbija, kao i mnoge druge evropske i balkanske zemlje, nije pripremala svoje promene u okviru sopstvene kulture. Zato je Srbija doživela niz buna i jednu revoluciju koja nije pokrenuta prevashodno unutrašnjim društvenim protivrečnostima. II svetski rat je dao pokretačku osnovu toj revoluciji. Revolucija je, po karakteru, bila jugoslovenska, a potom i srpska.
Srbija se modernizovala tako što se nevoljno prilagođavala evropskim uzorima, okrećući, pri tom, leđa svojim modernizatorima (koje je imala, a ima ih i danas). Jedini modernizacijski period, koji nije bio kidan kardinalnim diskontinuitetima, u kome je izvršena temeljna promena društvene strukture, kulture, privrede i politke, je bio period samoupravnog socijalizma. Ipak, ova se modernizacija može smatrati nepotpunom modernizacijom jer je bila praktikovana pod monopolom monoideološkog poretka.
Jedan od zaključaka glasi: „Srbija se može modernizovati tek onda kada pokloni ozbiljnu pažnju sopstvenim modernizatorima“. Naša današnja stručna i politička javnost, koja je orijentisana ka modernizaciji, okreće se skoro isključivo iskustvima i znanjima zapadne tradicije, zaboravljajući na sopstveno modernizatorsko nasleđe.
Na kraju, u srpskom društvu ipak obitavaju snažna kritička kultura i umetnost – koje suvereno i ravnopravno korespondiraju sa evropskom i svetskom kulturom. Autor ne kaže ovo slučajno. U Srbiji su dva podsistema deplasirana: privreda je razorena, politički podsistem je generator anomije. Kulturni podsistem, uz jak i blokirajući pritisak pseudotradicionalizma, još uvek deluje punom snagom. Možda u ovom pravcu treba tragati za izlazom?